Od prvog pojavljivanja 70-tih godina prošlog veka u zvaničnim izveštajima međunarodnih institucija siva ili neformalna ekonomija je prisutna u svim zemljama sveta nezavisno od društveno ekonomskog uređenja, stepena razvijenosti ili političkog sistema. Iako je razvijenost zemlje obrnuto proporcionalna neformalnoj ekonomiji, rasprostranjena predrasuda da je siva ekonomija prateći fenomen samo nerazvijenih zemalja raspršena je tokom poslednjih decenija. Ona jeste ispod 10%, recimo Švajcarska 7%, ali je prisutna i u razvijenim zemljama i kao takva je uvezena u sve zemlje u tranziciji pa i našu.

Kompleksnost identifikovanja i efikasnog smanjenja učešća sive ekonomije u BDP-u zemlje, proističe iz činjenice da ona obuhvata različite aktivnosti i da se često javlja u novim pojavnim oblicima. Istovremeno, usled činjenice da se u sivoj zoni obrće veliki novac i da zaposleni u neformalnoj ekonomiji ipak ostvaruju prihode, kreatori ekonomske politike često zažmure na jedno oko jer je siva ekonomija odličan socijalni amortizer koji smanjuje socijalne tenzije u društvu. U Srbiji je ona u vreme hiperinflacije bila na maksimumu, a održala se i do danas, iako je menjala oblike i prilagođavala se promenama u društvu. Srbija je poslednjih godina zabeležila očigledne rezultate u borbi protiv sive ekonomije, bez obzira na to kojom je metodom merena. Na ovakve trendove najviše je uticala makroekonomska stabilizacija, efikasnije tržište rada, povećanje fiskalne discipline kao plod fiskalizacije, razvoj usluga bezgotovinskog plaćanja, efikasniji rad inspekcijskih organa…. Ali, daleko da je ona suzbijena. Keš je i dalje prisutan (i omiljen) u svim transakcijama nekretnina, zemljišta, automobila … Ko god je radio u privatnom sektoru, pre ili kasnije je morao da pređe granicu sivog.

Evo malo statistike. Prema anketnom metodu procenat učešća sive ekonomije u BDP-u zemlje imao je tendenciju konstantnog pada od 21,5% u 2012.godini, preko 14,9% koliko je bilo 2017. god., do 11,7% u 2022.godini i iznosio je 6,5 milijardi evra. Monetarni metod procene sive ekonomije, koji obuhvata i „neregistrovanu“ privredu, takođe pokazuje trend pada sive ekonomije sa 22,2 na 20,1 odsto BDP-a, što govori da registrovana i „neregistrovana“ preduzeća u sivoj zoni godišnje zajedno prometuju gotovo 11 milijardi evra, čime, prema grubim procenama, budžet ostaje uskraćen za preko 3 milijarde evra. Najveći procenat sive ekonomije zabeležen je u građevinarstvu i poljoprivredi: svako četvrto preduzeće je na neki način deo neformalne ekonomije, a angažovanje radnika na crno i isplata dela plate na ruke i dalje su ključni elementi nezakonitog poslovanja. Navedeno samo pojačava potrebu da se borba protiv sive ekonomije mora nastaviti. Od aktivnosti jačanja kapaciteta inspekcijskih organa i prekršajnih sudova, preko unapređenja efikasnosti Poreske uprave, daljeg smanjenja poreskog opterećenja plata i rešavanje problema parafiskalnih nameta, smanjenja broja radnika na crno za 20 odsto, a među ključnim merama je i stimulisanje bezgotovinskih plaćanja. Da ne treba borbu protiv sive ekonomije svesti samo na zakonska rešenja i represivne mere države ukazuju iskustva razvijenih zemalja poslednjih decenija. Za ovu priliku bih izdvojio nekoliko njih. Mera stimulisanje bezgotovinskih plaćanja i njene ekonomske reperkusije na državni budžet. Naime, Srbija je po broju kartica po glavi stanovnika i po vrednosti bezgotovinskih transakcija za dve trećine slabija od razvijenih država EU. Zato bi, ukoliko poveća bezgotovinsku ekonomiju na nivo proseka zemalja centralne i istočne Evrope, mogla da smanji obim sive zone za 3,4 odsto BDP-a i time da poveća poreske prihode za oko 700 miliona evra godišnje. Procene relevantnih stručnjaka iz oblasti fiskalne ekonomije ukazuju da povećanje elektronskog plaćanja od 10% smanjuje sivu ekonomiju za 5%. Za suzbijanje sive ekonomije izuzetno je efikasan instrument i podsticanje poreskog (građanskog) morala i poreske kulture jer je nerealno očekivati visok kvalitet javnih usluga ( kvalitetan školski i obrazovni sistem, dobre puteve, efikasnu železnicu i javnu infrastrukturu) a biti pasivan u borbi protiv sive ekonomije. To podrazumeva da i privrednici i građani moraju prepoznati svoju ulogu u suzbijanju sive ekonomije, a za to im se moraju stvoriti preduslovi. Prema anketama, tek trećina privrednika je spremna da prijavi nelojalnu konkurenciju, jer smatraju da je otkrivanje „neregistrovanih“ firmi posao države ili ne veruju da bi prijavljivanje imalo efekta. Istovremeno, značajan deo njih svoju biznis logiku bazira na krilatici „ja bih voleo svoju zemlju dvostruko više kada bih platio upola manje poreza“. S druge strane, kada građani ne uzmu račun na kasi, ostavljaju šansu trgovcu da ne plati PDV na robu koju je kupio, odnosno ostavlja mogućnost računovodstvenog ne evidentiranja ostvarenog prihoda. Radnici koji rade na crno, bez ikakvog ugovora o radu, zbog straha da će ostati bez posla, a time i egzistencije, retko se odlučuju da poslodavca prijave nadležnom inspekcijskom organu. Takođe, dalje unapređenje investicionog ambijenta koje bi podrazumevalo i smanjenje fiskalnih pritisaka poreza i doprinosa, stimulativno bi delovalo na preduzeća da iz sive pređu u belu ekonomiju, što bi konsekventno vodilo većim budžetskim prihodima, većim javnim investicijama, većem formalnom zapošljavanju a sve navedeno bi kumulativno imalo za rezultat visoke stope privrednog rasta i materijalnog blagostanja nacije.