Ako ćemo celu sliku posmatrati realno, ne naginjući se prema “modernim stavovima” ili kritičarskim forumima, počeci digitalne valute sežu do E-gold monete koja je funkcionisala pod Gold&Silver reseve Inc, a koji je dozvoljavao korisnicima otvaranje računa na njihovom sajtu i trgovinu ovom monetom vezanom za grame zlata. E-gold sistem je lansiran daleke 1996.godine i stigao je do 5 miliona korisnika do 2009.godine, kad je njihovo poslovanje zaustavljeno zbog “pravnih poteškoća” i gašenja sajta od strane FBI-ja. Njihovo poslovanje je nastalo dve godine pre pojave PayPal-a, a 1999.godine Financial Times je pisao kako je to jedina elektronska valuta koja je dostigla kritičnu masu na mreži. Na svom vrhu, 2006.godine procesovali su čak 2 biliona dolara transakcija godišnje. Poređenja radi, najveća i najozbiljnija menjačnica - Mt.Gox iz Tokija je osnovana tek jula 2010.godine i do kraja 2013.godine je hendlovala preko 70% svih BTC-a. Novcem vršimo razmenu dobara i usluga širom sveta, a danas sve više vidimo i tendenciju postavke vrednosti ljudi i društava kroz prizmu koliko ga imaju, koliko kroz njega vrede ili koliko su oko sebe stvorili balon nedodirljivosti uz pomoć novca. Ova druga tendencija je kod milenijalaca izazvala potrebu za što većom količinom novca, a ne njegovom upotrebnom vrednošću. Sama činjenica da ‘’posedujete’’ novac bilo gde na mreži na bilo kom novčaniku, pa čak i sama činjenica da ćete ga najverovatnije zaraditi kroz spekulativne očekivane radnje u budućnosti vam kupuje status u modernom društvu socijalnih mreža i digitalne realnosti. A opet, novac po tradicionalnim shvatanjima nije ništa drugo do komad papira koji ide od ruke do ruke i pokreće cirkulaciju potrošnje. Njegova vrednost je što je stvoren kako bi imali jedinstvenu obračunsku jedinicu kojom trgujemo, a da ne nosimo za pojasom vrećice zlata i srebra. Da bi to bilo moguće, novac je neophodno da ima stabilnu vrednost koja dolazi iz lokalne korpe dobara i usluga, kontrolisan od strane monetarnih regulatora koji mogu da prošire ili smanje potrošnju u skladu sa kretanjima na tržištu i tako doprinesu očuvanju stabilnosti. Ideja o novom novcu kao da ide pod ruku sa revolucionarnom borbom protiv BIG Tech kompanija, ili je možda bolje reći protiv uređenog finansijskog sistema. Kao paradigmu, istovremeno imamo primere da upravo sve kompanije koje pripadaju Big tech-u pokušavaju da naprave svoje coin-e npr. poput Diem-a, ex -Libre od strane Facebook-a. Jedini logičan odgovor koji se nameće je pretpostavka da i oni žele iskoristiti karakteristiku u suštini svih kripto valuta, a to je da su tako napravljene da ne može da se kontroliše stopa inflacije tj. da nemamo inflaciju sve dok se ne izrudare svi coin-i. Ako se osvrnemo preko ramena na dešavanja kroz istoriju, do sada su revolucije donosile neku novu tehnologiju ili odbranu principa i stavova iskazane kroz zahteve revolucionara. Ideja “osamvremljenja novca” nije nova. 1827 godine Josiah Warner je otvorio prodavnicu robe široke potrošnje “Cincinnati Time Store” u kojoj je prodavao robu u zamenu za menice iskazane u broju radnih časova kojim je menjao papirni novac. Dve godine kasnije je i Robert Owen, poznat kao tvorac ideje o socijalizmu, u Londonu pokušao da uspostavi menjačnicu vrednosnih menica vezanih za radne sate i tako izbegne novac koji je osnovu imao u srebru ili zlatu I zameni ga za ono sto se nikom ne može oduzeti I svako ga ima, svoje vreme za rad u cilju stvaranja nove vrednosti. I njegova ideja je kao I ideja Warnera ubrzo je doživela neuspeh. Najveći pokušaj eliminacije novca i njegove upotrebe bio je u okviru komunističke ideologije koja je želela da samosvest svakog pojedinca bude uzdignuta do nivoa da daje maksimum svojih radnih mogućnosti, a potrošački se ponaša zadovoljavajući osnovne potrebe, bez potrebe za luksuzom. Ni jedna komunistička zemlja nikad nije uspela da izbaci novac i njegovo postojanje. I danas svedočimo ekonomijama koje se još uvek bore sa posledicama još jednog neuspelog eksperimenta.Logično se nameće pitanje da li je ovo u stvari revolucija protiv najvećih poluga moći kapitalističkog uređenja. Da li kripto valuta može da izazove krah monetarnih sistema velikih država? Na primer SAD? Sve BigTech kompanije posluju u najvećim državama. SAD imaju najrigorozniju kontrolu praćenja novca, najsloženiji bankarski sistem i transakciono poslovanje. Slušamo šapate o velikim inflacijama i kako će to uništiti dolar, bez da razmatramo realnu ekonomsku mogućnost zaduženja SAD-a, koje bi slobodno mogle da se dodatno zaduže do 250% na svoj GDP i da tek onda dođu u nivo zaduženosti više od polovine zemalja sveta. Realnije je očekivati da će kriptovalute, suprotno od revolucionarske poruke uništiti monetarne sisteme malih, nerazvijenih i siromašnih zemalja gde će ovakvo pucanje “kripto mehura”, a do kog mora doći, dovesti do pojave gladi i opšteg siromaštva. Da li nas tad čeka realnost da tim malim, osiromašenim državama Afrike, Filipina i ostalim državama siromašnog sveta damo “play-to-earn” NFT igrice, kao jednu od trenutno najbrže rastuće podkategorije NFT-a kako bi igrajući igrice imali priliku da zarade i obezbede egzistenciju. Kriptovalute u sebi sadrže destruktivne delove tehnologija koje zapravo stvaraju najveću opasnost po uređeno društvo i to mešanjem blockchain tehnologije sa socijalnim medijima kako bi se stvorile spekulativne vrednosti novih kapitala kojim bi se uticalo na hartije od vrednosti. Svako iz sveta kripta će nam pričati o mnogim prednostima, pogotovo u sferi privatnih blockchain-ova, ali moraju i da jasno i nedvosmisleno priznaju moralne rizike kojih moramo postati svesni.

Logično se nameće pitanje da li je ovo u stvari revolucija protiv najvećih poluga moći kapitalističkog uređenja. Da li kripto valuta može da izazove krah monetarnih sistema velikih država? Na primer SAD? Sve BigTech kompanije posluju u najvećim državama. SAD imaju najrigorozniju kontrolu praćenja novca, najsloženiji bankarski sistem i transakciono poslovanje. Slušamo šapate o velikim inflacijama i kako će to uništiti dolar, bez da razmatramo realnu ekonomsku mogućnost zaduženja SAD-a, koje bi slobodno mogle da se dodatno zaduže do 250% na svoj GDP i da tek onda dođu u nivo zaduženosti više od polovine zemalja sveta. Realnije je očekivati da će kriptovalute, suprotno od revolucionarske poruke uništiti monetarne sisteme malih, nerazvijenih i siromašnih zemalja gde će ovakvo pucanje “kripto mehura”, a do kog mora doći, dovesti do pojave gladi i opšteg siromaštva. Da li nas tad čeka realnost da tim malim, osiromašenim državama Afrike, Filipina i ostalim državama siromašnog sveta damo “play-to-earn” NFT igrice, kao jednu od trenutno najbrže rastuće podkategorije NFT-a kako bi igrajući igrice imali priliku da zarade i obezbede egzistenciju. Kriptovalute u sebi sadrže destruktivne delove tehnologija koje zapravo stvaraju najveću opasnost po uređeno društvo i to mešanjem blockchain tehnologije sa socijalnim medijima kako bi se stvorile spekulativne vrednosti novih kapitala kojim bi se uticalo na hartije od vrednosti. Svako iz sveta kripta će nam pričati o mnogim prednostima, pogotovo u sferi privatnih blockchain-ova, ali moraju i da jasno i nedvosmisleno priznaju moralne rizike kojih moramo postati svesni. Moraju priznati pojavu tzv “Ponzi Scheme” na koju su skrenuli svetsku pažnju Tyler Moor, Jie Han i Richard Clayton, profesori sa Wellesley Collega i Univerziteta Cambridge, kao savremenu finansijsku prevaru koja donosi ogromne zarade koristeći novac novih investitora. Da probam da približim, prvi ‘’sofisticirani’’ investitori su svesni prevarne radnje i ulažu novac nadajući se profitu iz novca narednih investitora svesni da će oni koji zadnji uđu u investiciju snositi posledice gubitka iz kojeg će oni profitirati. Da li nam je sad malo bliža ideja kupovine raznih NFT-a i njihovih nerealnih vrednosti? Da bi shvatili koliko ova ideja nije u skladu ni sa ostalim svetskim trendovima i zaštitama sloboda i prava svakog pojedinca tj slobodarskim idejama za boljim životom u boljem okruženju, moram obratiti pažnju na još jednu činjenicu. Svi najveći blockchain-ovi rade na protokolu “proof of work” koji zahteva ogromne količine proračuna i samim tim koristi ogromne količine električne energije, da bi ostvario svoju osnovu svrhu - funkcionisanja u velikom obimu. Ovo stvara ogromnu količinu ugljeničnog otiska kriptovalute (carbon footprint). Zakoni ponude i potražnje diktiraju da je vrednost svake pojedinačne valute uslovljena količinom utrošene energije u proizvodnji iste, pa danas imamo primer da su najveći kopači i rudari u Kazahstanu zbog najjeftinije cene struje, a da su poslednjih šest meseci sa nastankom energetske krize u svetu, mnoge EU zemlje i zemlje sveta zabranile rudarenje kriptovaluta. Cambridge Centre for Alternative Finance je procenio da je trenutna potrošnja energije za proizvodnju bitcoin-a na nivou od 121,36 TWh-a. Da bi shvatili kolika je to potrošnja pošto većini nas ova cifra ništa neće značiti, to je potrošnja jednaka 13 dana proizvodnih kapaciteta električne energije svih nuklearnih elektrana na svetu ili potrošnja jednaka 1,4 miliona prosečnih domaćinstva u SAD-u. Istina, ima primera nekih kriptovaluta koje ne koriste ove protokole (“proof of stake”) ali su oni manjina i opet tržišno vezani za najveće i da, njihova primena svakako ima uticaja na utrošak električne energije. Takođe, revolucionari često navode potrebu za sve većim brzinama i očekivanim navikama savremenog društva za brzom obradom podataka, a suština je da blockchain tehnologija i nije toliko brza u smislu brzine transakcija, Bitcoin može da procesuje od 3 do 7 transakcija po sekundi dok npr. Visa procesuje oko 20 hiljada transakcija po sekundi. Da li je obaveza svakog pojedinca da štiti budućnost čovečanstva i diže crvene zastave kad primeti neracionalno ponašanje društva? Mislim da jeste. Moramo biti svesni da iako je oko kripto valuta i cele zajednice podignut veo misticizma za većinu koji nisu u svetu kripta, programiranja ili blockchain, jasno vidimo potrošnju energije koja ne donosi novu upotrebnu vrednost, izgradnju prevarnih šema na koje nasedaju lakoverni i neupućeni rizikujući svu svoju ušteđevinu, imovinu ili buduće zarade. A zašto? Da bi postali deo jednog imaginarijuma, u kojem se nose osećajem veće slobode jer će da funkcionišu mimo monetarnih i državnih institucija i imaju veliku šansu da zarade ili makar sačuvaju imovinu od buduće inflacija o kojoj šapću sa svih strana.