Mit da će Srbija da zasiti Evropu, možda je mogao da bude realizovan u vreme velikog naleta energije od 1945, u vreme tri puta veće države, i u vreme ne tako jake, ratom izmorene i nepovezane Evrope. Ako ovako postavimo stvari, onda slobodno možemo reći da tada to nije predstavljao mit, nego neku polu realnu želju, s obzirom da su i takve, tada ratom izmorene, a trenutno vodeće evropske poljoprivredne države, bile veće od površine negdašnje SFRJ (površina svakako nije jedini bitan faktor, ali je u poljoprivrednoj proizvodnji svakako pri vrhu uz produktivnost). Mitovi su kasnije nastali, onda kada nas je sadašnjost demantovala, a ostala je samo nerealna želja – Volter. Svakako, to ne znači da stvari treba da prepustimo svom toku, već da poboljšamo, ne baš tako dobro trenutno stanje u poljoprivrednoj industriji, kako bismo se što bolje integrisali u svetske tokove tržišta.

Prvo, subvencije su u velikom broju slučajeva neefikasan model sa veoma ograničenim i skromnim efektima u makro modelu. To je dokazano i teorijski, ali ću teorijsku analizu zaobići. Prosečna starost opreme kod poljoprivrednog proizvođača je preko 20 godina. Zvuči neverovatno, ali istinito. Takav proizvođač nikako ne može biti konkurentan na tržištu i optimalno produktivan, što posledično utiče i na njegovu profitabilnost, koja predstavlja suštinu svakog biznisa. Trenutno, država omogućava subvencije za inoviranje mehanizacije u vrednosti od 120.000 dinara, a ukupna vrednost subvencije je 242 miliona dinara – malo i ograničeno, što je i u duhu prirode subvencija. Nasuprot tradicionalnim subvencijama, smatram da bi potencijalno bolji model povećanja produktivnosti poljoprivrednih proizvođača, bila srednjoročna pozajmica svim zainteresovanim proizvođačima za nabavku nove opreme (traktora sa svom pratećom opremom, dronova za zoniranje produktivnosti polja, preciznije utvrđivanje plodnijeg zemljišta, predviđanje prinosa, vremenskih uslova, praćenje rasta useva i drugo). Ovde sam se fokusirao na opremu za biljnu proizvodnju, ali nova, specifična tehnologija, potrebna je i u brdsko-planinskim krajevima (stočarskim). Suština je, da je potrebno da se obezbedi državna pozajmica, ne subvencija. Naravno, ovakav program bi bio moguć jedino u ciklusima, ne odjednom, s obzirom na vrednost pozajmice koju država treba da omogući. Ciklusi bi mogli biti organizovani prema različitim kriterijumima: regionalno, po prioritetu, prema tipu poljoprivredne proizvodnje, ili nekom drugom kriterijumu. Ceo projekat bi mogao biti završen u srednjoročnom roku, a država bi povratila celu pozajmljenu sumu. Kako je moguće da se ovo ostvari? Jednostavno, većim prinosima od uobičajenih, vođeni inoviranim tehnologijama, koje ostaju u vlasništvu seljaka. Drugo, gore sam upotrebio imenicu biznis. Smatram da je domaćem poljoprivrednom proizvođaču, više nego neophodno da svom poslu prilazi kao prema biznisu, nasuprot inertnog i ustaljenog uzgajanja tradicionalnih kultura, bez analize na temu: šta je aktuelno u poljoprivrednoj proizvodnji, koje kulture i vrsta stoke su dugoročno najzanimljivije i donose najviše zarade, koje prakse su prevaziđene, a koje su nove. Dodatno, uzgajanje berzanskih proizvoda na malim površinama, predstavlja ekstremno rizičnu poslovnu odluku, s obzirom da otkupne cene nisu zagarantovane, a srpska ponuda berzanskih proizvoda ima veoma mali uticaj na globalno kretanje cena ovih proizvoda, samim tim, zarada malog proizvođača berzanskih proizvoda, zavisna je od volatilnosti godišnje cene. Možda bi najslikovitije bilo reći da je u takvim okolnostima, ovaj proizvođač, kao čamac na otvorenom okeanu. Analizom donesena odluka o predmetu poljoprivredne proizvodnje, svakako će proizvođača staviti u bolju poziciju. Kada je u pitanju dilema da li proizvoditi berzanske vs. neberzanske proizvode, bitno je napomenuti da je jedna od prednosti orijentisanosti na neberzanske proizvode, samostalno određivanje prodajne cene. Treće, prosečna starost vlasnika poljoprivrednog imanja je oko 65 godina. Ovo je jedan od većih, ako ne i najveći problem na ovu temu. Reklo bi se, tu budućnosti nema. Migracije iz manjih u veća mesta, kao i iz sela u gradove je prežvakana tema, bez strategije na temu: šta i kako promeniti. Smatram da bi na vrhu liste inicijativa na temu starosti vlasnika poljoprivrednog imanja, trebalo biti kreiranje strategije države, kojom bi se identifikovala takva imanja, i da ukoliko nema naslednika, ili ako je naslednik nezainteresovan da nasledi to imanje, organizuje poziv za rentiranje ili otkup imanja (uz pravo preče kupovine državljanima Srbije). Uz to, potrebno je da se napravi predlog šta bi na tim specifičnim imanjima, bilo najbolje za uzgajanje: koja kultura, da li biljka ili stoka, koja vrsta, iz kakvog uzgoja, sa kojim karakteristikama, tj. specifično predlaganje koje je bazirano na analizi regiona, vremenskih uslova i trendova u svetskoj proizvodnji. A1: Mleko – Poljska, A2: pasulj – Kazahstan, A3: luk – Kina, A4: smrznuto meso – Južna Amerika. Ovo nabrajanje me asocira na igru Asocijacije iz kviza Slagalica. Izgledalo bi baš ovako: Marija Veljković bi izgovarala nazive ovih polja, dok bi rešenje, naravno bilo uvoz. Pitanje je samo da li bi igrač pogodio rešenje, ili ne. Iz mog ugla gledanja, bolje bi bilo kad bi taj imaginarni igrač znao rešenje, jer bi govorilo u prilog urušavanja mita, i početka gledanja u oči problemu (ili blaže, ali ne uvek precizno i pravilno rečeno: izazovu).