Moda je oduvek bila izraz individualnosti, stila i kreativnosti. Međutim, sa progresivnim razvojem globalne modne industrije, došlo je do zabrinjavajućeg uticaja na našu planetu. Prema najnovijim istraživanjima, modna industrija svojom sve bržom i intenzivnijom proizvodnjom učestvuje sa čak 10% u emisiji ukupnog ugljen-dioksida, prevazilazeći uticaj avio i pomorskog saobraćaja zajedno.

Ako se nastavi ovim tempom, do 2050. godine, moda bi mogla generisati čak 26% od ukupne emisije štetnih gasova, što bi bilo katastrofalno po svet koji već trpi ozbiljne posledice klimatskih promena. Ova alarmantna statistika naglašava potrebu za hitnom promenom poslovnih modela modnih kompanija ali i navika potrošača.

Procesi vezani za ovu industriju, počevši od proizvodnje do transporta i odlaganja odeće, imaju značajan negativan uticaj na naše okruženje. Emisija gasova koji ubrzavaju klimatske promene je samo jedan deo tog uticaja. Pored toga, ova industrija je i ogroman potrošač čiste vode koju istovremeno zagađuje štetnim hemikalijama, što ostavlja znatno veći ekološki otisak nego što bismo i mogli zamisliti.

Najkritičniji aspekt uticaja modne industrije ogleda se u fenomenu tzv. "brze mode". Ovaj koncept podrazumeva masovnu i jeftinu proizvodnju komada odeće koji su u trendu, namenjeni da se nose svega nekoliko puta pre nego što postanu zastareli.

Za razliku od visoke mode koja se u prošlosti uglavnom fokusirala na kvalitet i originalnost, ovaj pristup je krajnost gde se svesno žrtvuje trajnost materijala i komada kako bi se kreirala konstantno promenljiva ponuda po niskoj ceni.

Lideri u ovoj oblasti poput Zare, H&M-a i drugih velikih lanaca stalno menjaju kolekcije kako bi zainteresovali potrošače za sve novije komade, podstičući ih na impulsivnu kupovinu. Statistike pokazuju da se samo u Evropi, proizvodnja odeće udvostručila u periodu između 2000. i 2014. godine dok je potrošači, sa druge strane, nose duplo kraće nego ranije.

Na globalnom nivou, 60% odeće se baca, spaljuje ili odlaže na deponije i to u roku od samo godinu dana od njene proizvodnje, stvarajući planine tekstilnog otpada koji se veoma sporo razgrađuje. Kao primer jedne od najvećih deponija odeće na svetu, navodi se deponija u Atakama pustinji u Čileu, gde se odbačena odeća raspada i do dve stotine godina, emitujući metan, gas koji ima veći potencijal štetnosti od ugljenika.

Takođe, sve veća upotreba sintetičkih materijala poput poliestera, dodatno komplikuje već složenu situaciju. Jedna studija je pokazala da se danas čak 60% odeće proizvodi od poliestera zbog njegove ekonomske isplativosti i prilagodljivosti za masovnu proizvodnju. Negativna strana ovog materijala je to što se prilikom izrade poliestera oslobađa i do tri puta više štetnih gasova nego u slučaju pamuka.

Povrh toga, ovaj materijal se ne razgrađuje i završava u morima i okeanima gde predstavlja opasnost za morski ekosistem. Nažalost, još uvek je teško zamisliti alternativu poliesteru jer prirodni materijali poput pamuka ili vune jednostavno ne mogu podržati traženi obim proizvodnje.

Još jedan ozbiljan ekološki aspekt modne industrije je dramatična potrošnja vode tokom svih faza proizvodnje ali i značajno zagađenje iste. Uzimajući u obzir da se za proizvodnju samo jednog para džinsa potroši oko 7500 litara, postaje očigledno da se ovaj resurs crpi u ogromnim količinama, povećavajući pritisak na mnoga sušna područja širom planete.

Dok se razgovori o održivosti u modnoj industriji intenziviraju, postavlja se pitanje koliko se ti razgovori zaista pretvaraju u akciju. Da li su modne kompanije, ali i potrošači, spremni da izmene svoje postojeće obrasce ponašanja?

Za preokret ovog negativnog trenda neophodan je kombinovan napor svih aktera - od potrošača do kompanija i vlada. Iako su potrošači važan deo rešenja, primarnu inicijativu za promenu moraju da preuzmu modne kompanije i brendovi koji dominiraju ovom industrijom i čije poslovne prakse direktno utiču na stepen štetnosti po životnu sredinu. Pre svega, mora se zaustaviti trend neprestanog uvećanja obima proizvodnje a zatim i uložiti značajna sredstva u istraživanje i razvoj održivih materijala koji mogu zameniti trenutno dominantne opcije poput poliestera.

Osim toga, neophodno je unaprediti tehnologije i procese reciklaže i učiniti ih profitabilnima. Na globalnom nivou, procenat odeće koji se stvarno reciklira varira u zavisnosti od regije ali su procene pokazale da se samo oko 20% do 25% ukupne odeće reciklira ili ponovno koristi dok većina ostale odeće završava na deponijama ili se spaljuje. Koji su razlozi tako niskog procenta reciklaže?

Ključni razlozi uključuju kompleksnost procesa recikliranja zbog raznovrsnosti materijala korišćenih u odeći, nedostatak efikasnih tehnologija za reciklažu određenih vrsta materijala, kao i nedostatak svesti i infrastrukture za široko prikupljanje i recikliranje odeće. Države imaju potencijal da značajno doprinesu prevazilaženju ovih izazova putem poreskih olakšica ili subvencija za održive modne brendove što bi mogao biti ključni podsticaj za pokretanje investicija u inovativne metode i tehnologije proizvodnje i reciklaže.

Iako kompanije nose veliki deo odgovornosti za aktuelno stanje, ni potrošači ne mogu biti nevini posmatrači. Na kraju krajeva, tražnja potrošača je glavni pokretač masovne proizvodnje "brze mode" i njenih negativnih efekata. Zato svest i stavovi potrošača moraju krenuti u održivijem smeru kako bi podstakli promene u industriji. Smanjen obim kupovine, fokus na kvalitetnije komade odeće koji će trajati duže, kupovina second hand odeće, kao i pažljiv odabir brendova posvećenih održivosti su dodatne mere koje svaki potrošač može preduzeti.

Takođe, zahtevanje veće transparentnosti od brendova o njihovim praksama proizvodnje, korišćenim materijalima i uticaju na životnu sredinu može biti dodatni podsticaj za kompanije da budu odgovornije i transparentnije. Gore pomenuti H&M, kao jedan od vodećih brendova u domenu brze mode, bio je meta kontroverze zbog navodnog neadekvatnog postupanja sa sakupljenom starom odećom.

Uobičajena praksa ovog brenda, kao i mnogih drugih, jeste prikupljanje starih odevnih predmeta od potrošača putem programa za reciklažu. Međutim, spekulacije su se pojavile da H&M, umesto recikliranja ili ponovne upotrebe ove odeće, nije adekvatno postupao sa prikupljenim komadima.

Tvrdnje su ukazivale na to da se samo mali deo sakupljene odeće zapravo reciklira ili vraća u upotrebu, dok većina završava na deponijama ili se čak spaljuje. Ova situacija je izazvala veliku kontroverzu i kritike od strane ekoloških aktivista, potrošača i organizacija koje se bave zaštitom životne sredine. Kao brend koji često ističe svoju posvećenost održivosti, ovakve optužbe su dovele do pitanja o stvarnom angažovanju kompanije na očuvanju životne sredine.

H&M je odgovorio na ove optužbe tvrdnjama da su svi prikupljeni komadi odeće obrađeni u skladu sa propisima reciklaže ali nedostatak transparentnosti u procesu recikliranja i krajnjeg odredišta većine sakupljene odeće ostao je glavna tačka spora.

Ovaj skandal ističe važnost transparentnosti i odgovornosti kompanija u modnoj industriji kada je u pitanju njihov uticaj na životnu sredinu jer se postavlja pitanje da li su marketinške poruke brendova u vezi sa održivošću samo fasada ili zaista odražavaju njihove stvarne prakse. Ovakvi slučajevi stavljaju pod lupu verodostojnost kompanija i podstiču potrošače da zahtevaju veću odgovornost i transparentnost od brendova koje podržavaju.

Ovi koraci, iako deluju kao pojedinačni napori, mogu značajno doprineti smanjenju ekološkog uticaja koji proizlazi iz modne industrije. Svest o sopstvenom uticaju i izborima koje pravimo prilikom kupovine može imati dugoročne pozitivne efekte. Primenom pametnih strategija i promenom navika, moguće je postići održivu modnu proizvodnju koja će nastaviti da oslikava našu individualnost i kreativnost, bez ugrožavanja osnove postojanja svih živih bića na planeti. A najbolje vreme za akciju je upravo sada.