Ne živimo svi pored mora i okeana, neki od vas možda ne bi ni želeli, a neki sanjamo o tome. Mora i okeani pokrivaju preko 70 odsto površine planete. Okeani generišu preko 50 odsto kiseonika koji nam je potreban, apsorbuju više od 25 odsto emisije ugljen dioksida i 90 odsto ekscesne toplote koju generiše ova emisija. Okean nisu samo pluća naše planete, već i naša najveća karbon jama, koja neutrališe uticaje klimatskih promena. Ali postoje granice, koralni rifovi, šume mangrova i kritični morski ekosistemi umiru kao posledica zagrejavanja i povećanja kiselosti okeana, uništavajući prirodne bafere protiv porasta atmosferskog ugljen dioksida i nivoa mora.
Većina plastike u okeanima potiče iz kopnenih izvora: po težini, 70 do 80 procenata je plastika koja se sa kopna prenosi na more preko reka ili obala. Ostalih 20 do 30 procenata dolazi iz morskih izvora kao što su ribarske mreže, konopci i napuštena plovila.
Plastični otpad i poljoprivredni otpad pretvaraju mora i okeane u septičke jame. Procenjuje se da se u okeanima trenutno nalazi do 200 miliona tona plastičnog otpada. Preko 8 miliona tona plastike godišnje uđe u okeane – što je jednako teretu đubretarskog kamiona svakog minuta. Mikroplastika koja završava unutar ribe i drugih morskih plodova ugrožava i morski život i ljudsko zdravlje. Većina plastike u okeanima potiče iz kopnenih izvora: po težini, 70 do 80 procenata je plastika koja se sa kopna prenosi na more preko reka ili obala. Ostalih 20 do 30 procenata dolazi iz morskih izvora kao što su ribarske mreže, konopci i napuštena plovila. Oko 90 procenata otpada sa kopna u more unosi 10 najvećih reka na planeti.
Oko 100.000 morskih životinja godišnje ugine od uplitanja u plastični otpad. U proteklih 10 godina, napravili smo više plastičnog đubreta nego u prošlom veku. Najveće mesto za smeće na planeti je “Velika pacifička zakrpa za smeće”, koja nadmašuje morski život 6 prema 1 u tome regionu i koja je veća od ukupne površine Francuske, Španije, Švedske, Nemačke i Norveške zajedno. Godišnje se stvori 300 miliona tona plastike, a 50 procenata te plastike je samo za jednokratnu upotrebu. 70 odsto otpada tone u ekosistem okeana, 15 odsto pluta, a 15 odsto se vrati na naše plaže. Čak 500 morskih lokacija je do sada evidentirano kao mrtve zone na globalnom nivou, trenutno veličine površine Ujedinjenog Kraljevstva, odnosno, oko 245.000 kvadratnih kilometara.
Procenjuje se da je do 40 odsto globalnih ulova nezakonito, neprijavljeno ili neregulisano. Ovakav ribolov prazni okeane, razara ranjive vrste i ceo lanac ishrane. Mnoge vrste poput blufin tunjevine sada se suočavaju sa izumiranjem.
Prekomerno ribarenje dodatno devastira populacije riba u okeanu, kao i ostale morske životinje koje su kolateralna šteta u ovom procesu, što je još jedan proces koji uništava vodeni ekosistem. Tehnološki napredna oprema za ribolov omogućava plovilima da hvataju ribu, potpuno neodrživo, i mnogo brže nego što život u okeanu može da se obnavlja. Procenjuje se da je do 40 odsto globalnih ulova nezakonito, neprijavljeno ili neregulisano. Ovakav ribolov prazni okeane, razara ranjive vrste i ceo lanac ishrane. Mnoge vrste poput blufin tunjevine sada se suočavaju sa izumiranjem.
OECD procenjuje da će investicija za stvaranje održive infrastrukture iznositi oko 6.900 milijardi dolara za period od 2016. do 2030. godine, da bi se globalno zagrevanje održalo ispod praga od 2 ̊C.
I gde tu pričamo o ekonomiji? Jednostavno je. Zagađenje je skupo. Na borbu protiv klimatskih promena troše se ogromne količine novca. U skladu sa „Climate Policy Initiative“ izveštajem iz 2021. godine finansiranje klimatskih inicijativa je dostiglo 632 milijarde dolara u 2020. godini. „Ellen MacArthur Foundation“ je procenila da će biti potrebno preko 1.000 milijardi dolara godišnje za promene i unapređenje u samo pet ključnih materijalnih segmenata, a to su cement, aluminijum. čelik, plastika i hrana, da bi se podstakla cirkularna ekonomija recikliranja, produžavanja životnog veka proizvoda i njihove ponovne upotrebe, a kako bi se na taj način smanjilo zagađenje i kopna i okeana. OECD procenjuje da će investicija za stvaranje održive infrastrukture iznositi oko 6.900 milijardi dolara za period od 2016. do 2030. godine, da bi se globalno zagrevanje održalo ispod praga od 2 ̊C. Ekološki programi Ujedinjenih nacija procenjuju da će samo zemlje u razvoju trošiti između 140-300 milijardi dolara godišnje do 2030. godine i između 280-500 milijardi godišnje do 2050. godine da bi podržali ekološke inicijative i stvorili klimatski održivu infrastrukturu. Svi mi sigurno možemo da budemo efikasniji u ovoj potrošnji, i da zaustavljanjem negativnog trenda omogućimo adekvatnije upravljanje ovim sredstvima.
Ekološki programi Ujedinjenih nacija procenjuju da će samo zemlje u razvoju trošiti između 140-300 milijardi dolara godišnje do 2030. godine i između 280-500 milijardi godišnje do 2050. godine da bi podržali ekološke inicijative i stvorili klimatski održivu infrastrukturu.
Da bismo se izborili sa sve kritičnijim stanjem na planeti, moramo na prvom mestu da se pozabavimo najvećim činiocem u ovoj jednačini, a to je okean i da zaustavimo njegovo dalje propadanje, da dođemo do ravne linije kako bi smo mogli da pružimo šansu okeanu da se oporavi i da nastavi da bude naš najveći zaštitnik od globalnog zagrevanja. Pre svega moramo početi od svakog od nas pojedinačno, preventiva je pola završenog posla. I tako ćemo možda moći da deo ovih hiljada milijardi dolara trošimo na razvoj i stvaranje umesto na saniranje problema.
Ne trebamo mi okeanu, okean treba nama.
Serbian(Srpski)
English(Engleski)